05.06.2025.
Iako postoje indicije da je grožđe bilo poznato još neolitskim narodima koji su naseljavali prostore današnje Srbije, čini se da je u početku imalo sasvim skromnu ulogu u svakodnevici. Fosilni ostaci iz lokaliteta Vinča kod Beograda svedoče o postojanju divljeg grožđa koje je verovatno korišćeno isključivo u ishrani. I dalje nije sasvim jasno da li su amfore pronađene na ovom nalazištu čuvale vino, neku vrstu fermentisanog pića od pšenice, ili možda i jedno i drugo.
Kako se neolitska kultura širila iz oblasti današnje Turske ka Balkanu i centralnoj Evropi, ne bi bilo iznenađujuće da su narodi Vinče imali priliku da preko trgovačkih karavana probaju i prvo vino sa istoka. Ipak, pravi zamah vinska kultura dobija tek sa dolaskom starih Rimljana.
Rimljani su bili više od običnih uživalaca vina — oni su bili njegovi prvi ozbiljni klasifikatori, beležitelji, naučnici. Katalogizovali su sorte, pratili bolesti vinove loze i proučavali karakteristike zemljišta. Upravo su oni postavili temelje vinogradarstva kakvo danas poznajemo.
Međutim, sve nije išlo glatko. Car Domicijan je još 92. godine zabranio sadnju vinove loze van Italije zbog prevelike proizvodnje i zasićenosti tržišta vinom. Zato su elitni slojevi u tadašnjem Sirmijumu — današnjoj Sremskoj Mitrovici — pili isključivo vino uvezeno iz Italije.
No, vinova loza nije mogla dugo da čeka. Kada je car Marko Aurelije Prob krajem 3. veka ukinuo ovu zabranu, vinogradi su ponovo procvetali — i to bukvalno. Prob je koristio svoje legionare za radove poput isušivanja močvara, kopanja kanala i sadnje vinove loze, posebno na padinama Fruške gore. Njegov doprinos vinogradarstvu bio je toliko značajan da ga danas mnogi smatraju „ocem fruškogorskih vinograda“.
Ipak, ne dele svi njegovo oduševljenje. Njegovi vojnici, umesto da se vrate iz ratova s odmorom i platom, dobijali su motike u ruke. Kako kaže istorija — taj rad im nije prijao, pa su ga na kraju i ubili.
