05.06.2025.
Kada su Sloveni u VII veku stigli na Balkan, nisu zatekli samo novu zemlju - već i drevnu tradiciju gajenja vinove loze. Vekovima kasnije, ta ista loza postaće neraskidivo vezana za srpski identitet, zahvaljujući crkvi, vladarima i narodu koji je znao da vino nije samo piće - već i simbol vere, zajedništva i državnosti.
Vinogradarstvo u srednjovekovnoj Srbiji cveta zajedno sa usponom dinastije Nemanjića. Prihvatanjem hrišćanstva, vino dobija još veći značaj - postaje simbol Hristove krvi i neizostavni deo liturgijskog života. Manastiri širom zemlje podižu vinograde na svojim imanjima - tzv. metosima - a jedan od najpoznatijih primera su Velika Hoča i Orahovac, vinarska sela pod patronatom manastira Visoki Dečani, Devič i Pećke Patrijaršije.
Svoje vinograde imaju i velikaši - obrađuju ih kmetovi koji plaćaju naturalnu rentu u vinu, poznatu kao čabrina.
U Studeničkoj povelji, zapisano je da je Stefan Nemanja darovao okolna vinogradarska sela manastiru Studenici, a kasnije i vinograde u Velikoj Hoči Hilandaru. Istorijski izvori beleže i kako je 1189. godine u Nišu dočekao cara Fridriha Barbarosu vinom i medovinom - „vino et medone“.
Njegovi naslednici nastavili su tu vinsku politiku. Stefan Prvovenčani zakonom zabranjuje dodavanje vode u vino, dok kralj Milutin unapređuje vinograde na Kosovu i Metohiji. U vreme cara Dušana Silnog, vino se transportuje čak 25 kilometara “vinovodom” do podruma u Svrčinu i Ribniku. On uvodi i zakone koji su prvi pokušaji zaštite geografskog porekla i kvaliteta vina. Pominju se Carska vinarija, Gornja i Donja Hoča…
U kasnijim vekovima, vinogradarstvo se razvija i van Kosova: despot Đurađ Branković podiže vinograde oko Smedereva, a knez Lazar stvara temelje Župske regije.
Ali dolaskom Osmanlija, stvari se menjaju. Iskustvo vina zamenjuje se islamskim pogledom na alkohol. Akindžije, konjanici turske vojske, sistematski uništavaju vinograde, a proizvodnja vina drastično opada. Grožđe se sve više koristi za jelo, pa u Srbiju dolaze stone sorte: drenkovi, afus ali, ćilibarka.
Istovremeno, dolazi i šljiva - koja će kasnije postati simbol Srbije i osnova za nacionalno piće - rakiju.
Posle Kosovske bitke 1389., srpski narod, sveštenstvo i plemstvo sele se ka severu - u Srem i Banat. Sa sobom nose i znanje o vinogradarstvu, pa dolazi do pravog vinskog preporoda u oblastima severno od Save i Dunava. Zajedno sa tim stižu nam i nove sorte: Tamjanika, Furmint i Kadarka.
Oni ne donose samo lozu, već i novu kulturu - pa tako, umesto belih sorti koje su dominirale na Fruškoj gori, dolaze i crne sorte grožđa, koje brzo postaju prepoznatljive za taj kraj.
Tako se istorija vina u Srbiji nije samo razvijala, već i preživljavala - selila se, prilagođavala i ostajala živa, zahvaljujući narodu koji je znao da je u čaši vina sačuvana cela jedna priča o zemlji, veri i opstanku.
